Наука на друму Краљевића Марка

Калемегдан, касне године двадесетог века. Милутин Миланковић, човек чије је име носио календар ледених доба, шета са пријатељем. Пријатељ га пита: „Милутине, да ли је време за нови Канон?“ Миланковић одговара: „То време је одавно прошло. Остало је време само за Марка Краљевића.“

И написао је о њему есеј — први пут објављен тек у овој књизи.

Зашто би један од највећих научника света, пред крај живота, бирао епског јунака уместо науке? Одговор је исти разлог због ког су и Тесла, Пупин и Руђер Бошковић волели српску епску поезију — у њој су тражили исто што траже и Александрине књиге: доказ да је наука само један пут ка истој истини.

Како сама ауторка пише: „Ништа не може бити на срећу људску ако не почива на добру.“

За све који желе да разумеју однос наших највећих умова према српском наслеђу.