Ја, Никола Тесла

Београд, 1892. Никола Тесла, већ признат у свету по проналасцима који ће засвагда променити начин на који човечанство користи струју, долази у своју једину посету српској престоници. Тог дана чита песму коју му је, дирнут његовом славом, посветио чика Јова Змај. Не издржи. Одлази право код остарелог песника и, пред окупљеним Београдом, љуби му руку. Није то дете пред идолом. То је зрео човек који светом хода посвуда, а срцем никад није напустио свој народ.

Умро је сам, у хотелској соби у Њујорку, поред отворене књиге српских народних песама, на страни „Смрт мајке Југовића”. За сопствену сахрану желео је да се чује „Тамо далеко”.

Оваквих детаља нема у уџбеницима. Има их у писмима, телеграмима и сећањима људи који су га заиста познавали, а управо то ова књига сакупља, уз до сада непреведене Теслине есеје и његову крштеницу, која открива да је крштен под именом Николај.

Наслов није случајан. Тако је потписивао сваки допис, до последњег дана свог живота: „Ја, Никола Тесла…” Човек чији је ум обасјао цео свет, а срце никад није престало да куца за Србију.

Књига је изашла тачно на дан његовог рођења. Тврд повез, ћирилица.